Ma­ko­don­ski glim­ci su fe­no­men na­šeg re­gi­o­na. Sva zvuč­na re­di­telj­ska ime­na sa Bal­ka­na ih hva­le, hr­le u Ma­ke­do­ni­ju da ra­de sa nji­ma, pa im ni­je odo­lio ni slav­ni An­drej Žol­dak. Na ne­dav­no odr­ža­nom FI­AT-u ima­lo smo pro­li­ku da upo­zna­mo ne­ke od tih mla­dih ma­ke­don­skih glu­mač­kih sna­ga, me­đu nji­ma i Bla­gi­cu Di­mi­trov­sku, ko­ja je igra­la u na­gra­đe­noj pred­sta­vi „Sto­li­ce” ko­ju je po mo­ti­vi­ma isto­i­me­nog dje­la Eže­na Jo­ne­ska re­ži­rao, ta­ko­đe, mla­di ma­ke­don­ski re­di­telj Da­mjan Čit­ku­šev.
● Svi vas hva­le. U če­mu je taj­na mla­dih glu­ma­ca iz Ma­ke­do­ni­je?
– Ima­mo ogro­man en­tu­zi­ja­zam. Kod nas mno­go mla­dih lju­di vo­li po­zo­ri­šnu umjet­nost i hr­li na pred­sta­ve. Na­ma je po­zo­ri­šte mje­sto u ko­jem vo­li­mo da se sa­sta­je­mo. S dru­ge stra­ne, ve­o­ma smo fi­zič­ki i psi­hič­ki sprem­ni, što zah­ti­je­va mo­der­ni te­a­tar. Ško­la je ta­ko­đe zna­čaj­na. Od ve­li­kog zna­ča­ja je i to ko nam pre­da­je na aka­de­mi­ji. Sve se to sku­pi­lo i re­zul­ti­ra­lo ti­me da nas u Evro­pi ci­je­ne, pa se de­ša­va da ve­li­ki Žol­dak do­la­zi u Ma­ke­don­ski na­rod­ni te­a­tar da ra­di svo­ju ve­li­ku sen­za­ci­ju ka­kav je dram­ski spek­takl „Elek­tra”.
● Po­sled­njih de­ce­ni­ja Ma­ke­do­ni­ja, ka­da je eks-ju­go­slo­ven­ski pro­stor u pi­ta­nju, mo­že da se po­hva­li zvuč­nim ime­ni­ma po­zo­ri­šne umjet­no­sti. Da li vam i oni ot­kri­va­ju taj­ne za­na­ta?
– De­jan Du­kov­ski, Slo­bo­dan Un­kov­ski, De­jan Proj­kov­ski..., glum­ci pred­vo­đe­ni Me­tom Jo­va­nov­skim su lju­di ko­ji nam pre­da­ju na fa­kul­te­ti­ma. Za­vr­ši­la sam glu­mu u kla­si re­di­te­lja De­ja­na Proj­kov­skog, ko­ji mi je pre­da­vao pred­met glu­mač­ka igra. Glu­mu mi je pre­da­vao ugled­ni dram­ski umjet­nik Ro­bert Ve­lja­nov­ski. I Jor­dan Plev­neš mi je bio pro­fe­sor. Sve pred­me­te nam pre­da­ju po­zna­ti po­zo­ri­šni umjet­ni­ci, ko­ji mno­go tra­že. Na na­šim fa­kul­te­ti­ma ima mno­go vi­še prak­se, ne­go te­o­ri­je.
● Ali od en­tu­zi­ja­zma se ne ži­vi. Po­zna­to je da u glu­mi u na­šem re­gi­o­nu ne­ma ve­li­kih pa­ra?
– Na­rav­no, en­tu­zi­ja­zam ne mo­že da se je­de. Ipak, ni­je ne­va­žno i to što če­sto do­bi­ja­mo an­ga­žma­ne po­sli­je za­vr­še­ne aka­de­mi­je, pa smo opu­šte­ni bar što se ti­če ka­kve-ta­kve eg­zi­sten­ci­je. Na­ma je do­zvo­lje­no da bu­de­mo stal­no u po­zo­ri­štu dru­ži­mo se sa na­šom ge­ne­ra­ci­jom glu­ma­ca ali i sta­ri­ji­ma, slu­ša­mo ih, pa je če­sta at­mos­fe­ra za­jed­ni­štva. Ni­je ri­jet­ko da kroz dru­že­nje i raz­go­vo­re do­đe­mo na ide­ju da ra­di­mo ne­što no­vo, is­pro­ba­va­mo, eks­pe­ri­men­ti­še­mo. Po­ma­že­mo se.
● Ka­ko ste se Vi sna­šli?
– An­ga­žo­va­na sam od de­cem­bra u Dram­skom te­a­tru u Sko­plju. Tek što sam za­vr­ši­la fa­kul­tet za­po­sli­la sam se, što me je i te ka­ko re­lak­si­ra­lo. Po­zo­ri­šta če­sto ras­pi­su­ju kon­kur­se i za­po­šlja­va­ju mla­de lju­de. I to je ta­ko u ci­je­loj Ma­ke­do­ni­ji, ne sa­mo u Sko­plju. To je od­lič­na stvar, no­va, mla­da krv do­no­si no­vi kva­li­tet.
● Ka­kva je ma­ke­don­ska pu­bli­ka? Pre­fe­ri­ra­ju li ne­ki od­re­đe­ni ža­nr?
– Pa mo­ram da pri­znam da je pu­bli­ka otvo­re­na za sve vr­ste po­zo­ri­šnih žan­ro­va. Na­rav­no, naj­vi­še ima onih ko­ji vo­le kla­sič­no po­zo­ri­šte. No, ni­je ma­lo onih ko­ji vo­le da gle­da­ju ono što se zo­ve mo­der­no po­zo­ri­šte. To zna­ju re­ži­se­ri pa če­sto do­la­ze da ra­de baš u Ma­ke­do­ni­ji pred­stve ko­je u svo­joj ze­mlji te­ško mo­gu da re­ži­ra­ju, jer ne mo­gu da na­đu no­vac za ta­kve pro­duk­ci­je. Iz­lo­že­ni smo nji­ho­vim ide­ja­ma, dru­ga­či­jim i ra­zno­vr­sni­jim autor­skim po­e­ti­ka­ma, i, na­rav­no, mo­ra da uti­če na nas glum­ce. Pro­sto na­u­či­mo vi­še i o po­zo­ri­štu i o se­bi. S.ĆET­KO­VIĆ


I stu­den­ti su na sce­ni

● Ot­kud to­li­ki in­te­res za umjet­nič­ke ško­le?
- Kod nas je sa­svim obrat­no. U Ma­ke­do­ni­ji vla­da ve­li­ko in­te­re­so­va­nje za umjet­nič­ke aka­de­mi­je. Na pri­mjer, po­sto­ji dr­žav­ni ali i pri­vat­ni fa­kul­tet glu­me, ko­ji sam za­vr­ši­la. Već kao stu­den­ti opro­ba­mo se na sce­ni. Ta­mo ima­mo pro­be, upo­zna­je­mo se sa po­zo­ri­štem u sva­kom smi­slu. Su­sre­će­mo se sa is­ku­snim ko­le­ga­ma sva­ko­dnev­no. Oni nam po­ma­žu, sa­vje­tu­ju se s na­ma. Me­đu na­ma ne­ma dis­tan­ce. Mo­žda je to taj­na.